Ksenija Kovačević/ umetnik- pedagog, Projekat "Klangfarbenmelodie video igrica"
Grananje 2012
21.05 - 20.06.2016
Marica Radojčić
Marica Radojčić
21.05.2016. - 20.06.2016.
GRANANJE 2012
POČECI. Pošla sam od apstraktnog matematičkog drveta, a retko polazim od apstrakcije, ali eto, ta čipkasta i rastresita forma, tako jednostavna i primenljiva, a tako moćna i slojevita značenjima, privlačila me je decenijama. Podsvesno sam želela da to prevedem u umetnički izraz ali sam svesno, dugo to odlagala.
Iako sam od samog početka znala da je matematičko drvo poteklo od prirodnog drveta, imala sam problem da tu poveznu nit uspostavim. Bio je to otpor prema uvođenju nauke u umetnost. Jer za mene umetnost nikad nije mogla biti samo ideja. Ideja može biti samo polaz – i u nauci i u umetnosti. Ostvarenje ideje – i naučno i umetničko, zahteva odgovarajući izraz, jezik , aparaturu, metode. Posle više godina uspostavljam davno zagubljenu nit apstraktno drvo matematičko drvo. Tako započinjem projekat GRANANJE u kome se apstrakcija i priroda prepliću: apstrakcija uranja u prirodu, a priroda se posmatra analitički matematičkom aparaturom.
Kod drveta me je posebno privukla ta razgranatost koja, pored mogućeg puta u beskraj po granama, daje i mogućnost beskrajne razgranatosti (beskrajnog broja grana), a to već zaustavlja dah pred mogućnostima koje iskrsavaju. U toj šumi beskrajnih mogućnosti rasplinjuju se neki znani rezovi kao onaj ŽIVOT-SMRT. Kod biljaka nema tog reza: grane se suše, pupoljci pupe: umiranje i nastajanje odvijaju se jednovremeno, život obavija smrt, smrt obavija život, kraja nema, reza nema…
GODINA 2012.
Šta je za mene
grananje danas?
Nada, osećaj ili čak uverenje da smo ipak nekako razgranati, slojeviti.
Da smo razgranati u prostoru.
U vremenu.
U likovima, ipostasima.
U oblicima svog postojanja.
Da naša egzistencija nije samo linerana: rađenje, življenje tren po tren, dan po dan, korak po korak, sve tako polako do smrti. A posle ništa.
Da nije sve deterministički određeno.
Da imamo izbora.
Da je naš život ipak mogućnost po mogućnost…
Više paralelnih mogućnosti.
Da je razgranatost suštinska karakteristika ljudske egzistencije.
Ali da imamo svest samo o jednom sloju svog bivstvovanja, samo o jednoj svojoj grančici .
DIGITALNO - BIOLOŠKO
Među izloženim radovima NEMA NIJEDNE fotografije.
Svi radovi (izuzev skulpture) generisani su RAČUNAROM.
KORIŠĆENI SOFTVERI:
Autodesk Maya 8.0, Adobe Premier Pro 7.0
Adobe Illustrator CS4, Adobe Photoshop CS4
Prethodni tekst postavila sam na izložbi u galeriji ULUS nedelju dana posle otvaranja kao obaveštenje, jer su posetioci mislila da su većina radova fotografije. To mi je smetalo (veoma volim fotografiju, godinama se i tim medijem bavim), jer nisam htela da ljudi budu u zabludi. Sve su to digitalni radovi, algoritamski generisani.
Kad se zaviri ispod površinskog bojenog sloja dolazi se do prave matematičke priče – do mreže li nija smeštenih u koordinatnom sistemu. Svaka li nija je određena tačkama, svaka tačka, po Dekartu, određena je trojkama brojeva. Potom se između tih tačaka – odrednica umeće dovoljan broj novih tačaka sve dok oko to ne vidi kao neprekidnu liniju. Te konstrukcije tačaka i linija su matematičke, preciznije algoritamske – efektivnim postupcima, korak po korak, pri čemu korake može da izvodi i mašina – računar. Po završetku konstrukcije koja ima obrise željenog objekta, ona se presvlači površinskim slojem, kao što bi se stvarna žičana mreža oblepljivala hartijom ili tkaninom pa bojila.
Reč dakle se o posebnoj vrsti digitalnih objekata generisanih algoritamski pomoću računara. A taj digitalni rezultat je tako uverljiv da sve na prvi pogled izgleda kao slika realnog sveta. To mi je pomalo smetalo te sam postavila uokvireni tekst kao objašnjenje. Podsvesno sam pak bila zadovoljna, a tako se pretpostavljam oseća i svaki uspešan falsifikator kad je njegov falsifikat je teško razlikovati od originala.
[Slično mi se desilo pre desetak godina sa projektom POVRATAK ODLASKA kad su i stručnjaci poverovali da su projekcije u ambijentu unutrašnjosti mog stomaka (sa grčenjem creva i šik ljanjem krvi) snimljeni tokom operacije.]
Da li je is objašnjenje bilo neophodno kao što mi se u prvi mah činilo, da li je razlika između digitalnog i biološkog tako velika da se ti svetovi uopšte ne dotiču i treba li ih striktno razli kovati?
Ta su me pitanja mučila, posebno u doba kad sam se borila sa rakom pre destak godina. Razmišljajući i analizirajući sopstvenu bolest: kako i zašto se razvijala, kako je dostigla kulminaciju, pa počela da jenjava, stekla sam snažan unutrašnji osećaj i uverenje da je ta bolest matematičke, tačnije algoritamske prirode.
Naravno tako nešto nisam pominjala lekarima jer imam negativno iskustvo sa matematičkim zaključcima o svojim bolestima. Ipak bila sam čvrsto uverena da je taj biološki proces koji karakteriše rak posve sličan nekom fraktalnom procesu, sa nekim beskonačnim matematičkim nagomilavanjem, dakle da to spada u one ideje koje su me i u matematici i u umetnosti posebno zanimale pa čak i opsedale: neobuzdana deoba ćelija koja ide u beskraj do potpunog kolapsa organizma i do smrti, do limesa (u ovom slučaju beskrajno velikog). Mnogo godina kasnije shvatila sam da sam bila u pravu. Čitajući tekstove o supstanci DCA (dihloracetatu) za koju kažu da leči rak tako što podstiče mitohondrije da reaktiviraju proces apoptoze (ćelijski program za samouništenje, prekinut kod ćelija zahvaćenih tumorom). Bez tog programa tumori neobuzdano rastu jer se njihove ćelije ne gase.
Eto, moje ubeđenje da je rak algoritamska priča dobilo je potvrdu u biološkim istraživanjima. Sve me to u mislima vodi dalje: da je svekolika biološka suština u stvari algoritamska, pa da dakle i nema razlike između digitalnog i biološkog. E, sad kakvi su to i koji biološki algoritmi, i da li ih mo žemo saznati, teorijski zasnovati kako se to obično radi – matematički, to su sad već druga pitanja. Znatno složenija. Budući da ti algoritmi nisu naše ljudsko delo, biće veoma teško, a po mom ubeđenju i nemoguće, prodreti potpuno u njihovu suštinu. To već ne spada u domen nauke (tu će se mnogi naučnici na mene naljutiti), već u neke druge domene. Tu se zadire u pitanja Tvorca, jer kako uopšte možemo očekivati da nešto potpuno objasnimo ako ne znamo ništa o nastanku. To je kao čeprkanje po zrncima peska u traganju za istinom o celoj pustinji. To moje uverenje se zasniva i na jednom od najpoznatijih matematičkih rezultata – Gedelovoj teoremi, prema kojoj prirodne brojeve nije moguće zasnovati kao teoriju prvog reda, na onaj uobičajeni matematički način: aksiome, teoreme, dokazi. Već se za zasnivanje pri rodnih brojeva mora se izaći „izvan“ njih, u neke znatno moćnije matematičke svetove (teorije drugog reda, na primer).
Projekt DIGITALNI POHOD NA ŠUMU u Trećem Beogradu je simbioza digitalnog i biološkog, apstraktnog i realnog grananja, kako vizuelno tako i zvučno. Možda je to samo pokušaj približavanja onih slojeva realnosti nedostupnih nama i našim današnjim čulima, pokušaj prodora u razgranatosti naše datosti, našeg bivstvovanja, našeg jastva koja su možda mnogo složenija i dalekosežnija od nama pojmljivog i saznatljivog.
[Tekst je inspirisan razgovorom sa Milicom Lapčević vođenim 14. juna 2012. na otvaranju moje izložbe u Galeriji ULUS.]
Marica Radojčić
