crteži i grafike
22.12 - 19.01.2018
Ksenija Kovačević
„DA SE ZAKUVA I DA ISPRATIM...”
1. U poslednjoj rečenici jednog Ksenijinog nadahnutog statement-a, na duhovit, direktan i tačan način ukazuje se na instiktivnu prirodu crteža kao medija, njegovu krhku pojavu, kao posledicu jednog neodoljivog unutarnjeg zakuvavanja koje glava i ruka moraju da isprate i što tačnije prevedu u gotov (ili, ne baš tako gotov?) umetnički oblik. Ovaj proces se nigde, osim možda u lirskoj pesmi, ne može tako jasno sagledati. Samo tu je moguća ona naročita recepcija nedovršenosti koja naše opažanje, čitanje i razumevanje stalno drže pod zahtevnim proliferacijama uvek novih pitanja i ličnih, zainteresovanih perspektiva. Relacija umetnik-delo-posmatrač u rukopisu crteža puna je stalnih promena upravo zbog samog medija koji akumulira mnoštvo nesvesnih sadržaja teško uhvatljivih u registar racionalnih pojmova.
2. Slobodno Ksenijino komuniciranje s uzorima, Matisom pre svih, valjalo bi shvatiti u ključu razumevanja koji predlaže Argan: povratak u prošlost nije povratak istoriji već način mišljenja o prošlosti. Kod Ksenije način mišljenja se pretvara u jednu zainteresovanu, delatno komunikativnu empatiju gde pojmovi i stavovi o prošlosti postaju uosećavajuća sazvučja, likovne nadopune jednog naročito napregnutog osećaja koji, na kraju, ni ne mora skrivati svoje oduševljenje velikim uzorima. Umesto načina mišljenja, drugim rečima, ovde nailazimo na osobeni način osećanja ili uosećavanja, a on je, sasvim matisovski, prepun životne radosti. Emocionalna strana Ksenijine umetnosti je najvažniji njen deo. Nije ništa drugačije ni s njenim crtežom. Izuvijana linija spontano organizovana u kakav piktogram, partije pikturalnog beleženja psiholoških stanja otvorenom, čistom bojom, jasan, neposredovani događaj na površini formata, Ksenijin crtež čine izvorištem radosti stvaranja koje zrači primordijalnom ili dečijom necenzurisanom energijom.
3. Komunikacija samog medija i onoga što on prenosi kroz prizore, znakove, simboličke obrasce, ali komunikacija kao takva (omiljena Ksenijina tema više puta obrađivana u raznim ciklusima), koristeći neposrednost crteža i umnožavajućeg medija grafike, ističe emaptijsku energiju (matisovski predeli) i sisteme znakova (jezik gestova) kao posebno važne za Ksenijin rad i njegovo tumačenje. Ovde se, međutim, suočavamo i s njenim subjektivnim pulsom, radom iznutra, što relaksira racionalnu kontrolu krajnjeg ishoda i stvara uslove za iznenađenja koja ni sama umetnica nije u stanju da predvidi, a ta nepredvidivost izazov je i za posmatrača-sudeonika u celom ovom procesu što rad na crtežu čini svojevrsnim performansom. Bertalanfijevski (Ludwig von Bertalanffy) adaptivni sloj otvorenog sistema Ksenijinog crteža (crtež jeste otvoreni sistem), nadograđuje se spontanim odnosima i komunikacijom sa sve novijim učesnicima, očekivanjima, značenjima i adaptacijama ne gubeći ništa od svoje izvornosti, štaviše, unapređujući je stalnim „zakuvavanjem” i „ispraćajima”, otiscima nesvesnog prisustva i projekcijama iz dobrovoljnog odsustva od ovog i ovakvog sveta.
4. Novi mediji i tehnologija bez obzira na svoju superiornost u količini reprodukovanih, beskrajno obnovljivih vizuelnih resursa i mogućnostima plasmana, ostaju ponajšeće nemi pred jednostavnim pitanjima koja traže isto tako jednostavne odgovore u koncentrisanosti kakvu može pružiti jedino crtež. Ksenijin zakuvani i ispraćeni lepi svet probija se kroz očvrsle naslage sve brutalnije kulturokratije, slobodno struji, igra se i peva podsećajući nas koliko je važno da volimo umetnost, uživamo u njoj i (sa)učestvujemo u njenom stvaranju.
Čedomir Janičić
