Prostori memorije (Dan grada, Subotica)
31.08 - 21.09.2018
Hrvatsko nacionalno vijeće i Zagrebačka županija, HR
PROSTORI MEMORIJE...Tema kulturno-povijesne i obiteljske memorije trajno je aktualna u suvremenoj umjetnosti, i umjetnici joj pristupaju unutar vrlo širokog dijapazona motivsko-problemskih mogućnosti. Od memorije vlastita mjesta rođenja i porijekla, naglašavanja važnosti baštine, preko intimističkih motiva vlastite obitelji i korijena, do kolektivne povijesne memorije koja se ponekad više referira na političko-ideološko-povijesni aspekt nekog toposa, a ponekad se iskazuje u umjetničkim djelima kroz vrlo osobno emotivno-psihološko iskustvo. Stoga i radovi troje umjetnika, Izabele Hren, Roberta Samardžića i Martine Gracin, mogu na prvi pogled djelovati vrlo različito, bez jasno naznačenih poveznica prema kojem bismo ih problemsko-tematskom ključu povezali, no oni se iznimno autentično i jasno bave upravo spomenutom temom prostora memorije. Zapravo, svo troje umjetnika idealno razvija ovu temu unutar vlastitog prepoznatljivog stilsko-likovnog izričaja, stupnjevanjem razina teme: Izabela Hren dotiče opću, kolektivnu, kozmopolitsku memoriju čovječanstva, koja prelazi granice prostora i vremena, Martina Gracin bavi se povijesno-kulturnom memorijom europskih gradova, urbanih toposa i muzeja te njihovim značajem, dok Robert Samardžić tematizira memoriju kroz intimni, obiteljski aspekt predaka. Tako se Izabela Hren u ciklusima crteža olovkom i olovkom u boji kroz organičko-apstraktne strukture, i morfologiju fasetnih, kristaličnih apstraktnih oblika, na tradiciji lirske apstrakcije, dotiče univerzalnih tema porijekla života i memorije na neke druge, starije, razvijenije ljudske civilizacije koje su očito bile mnogo mudrije od nas. Oblici s njezinih crteža kao da su simboli i metafore funkcioniranja i pulsiranja cijelog Svemira, ali nas jednako tako podsjećaju na suvremenu znanost poput astrofzike, kvantne fzike i astrobiologije. Na vrlo suptilan način, umjetnica prezentira poruku kako možda i nismo sami u Svemiru, i kako ljudska vrsta nije dovršila vlastiti evolutivni proces spoznaje, što je evidentno iz svakodnevnih geopolitičkih zbivanja. No, ona se okreće onim višim sferama humaniteta, i ideji opće, kozmopolitske ljubavi među ljudima, životu u ravnoteži na svim razinama kao idealu prema kojemu bismo trebali težiti. Za razliku od Izabele Hren, Martina Gracin traga za karakterističnim kulturološko-povijesnim toposima memorije, gdje postoji autentična i neponovljiva konfguracija i prostorni plan oblikâ, odnosno, građevina i umjetničkih djela. Tako hrvatski, francuski i engleski trgovi, ulice, gradovi, ruševine gradova i groblja svjedoče o tomu koliko su važni ne samo za tu sredinu i baštinu, već i za oblikovanje umjetničina senzibiliteta. Martina Gracin u serijama crno-bijelih linoreza stvara retro-romantičarski ugođaj, koji nas podsjeća na atmosferu 19. stoljeća i tadašnju ljubav prema otkrivanju starina, ruševina, povijesti, ali i period sustavnijeg uspostavljanja znanosti o zaštiti spomenika. Prazni prostori lišeni ljudi dovoljno su nabijeni emocijama o svjesnosti značaja autentičnih mjesta u kojima su se sretno spojile umjetnost i povijest, arhitektura i funkcija. U slikama Roberta Samardžića konačno dolazi u fokus čovjek i individualno obiteljsko stablo, motivi sa starih obiteljskih fotografja. Na ideji povezivanja slikarskog i crtačkog senzibiliteta umjetnika, nižu se prizori obiteljskih druženja, u kojima niti jedna generacija nije zapostavljena; od djece, roditelja, rođaka… pa i motiva bolesti / ležanja u krevetu. Na slikama je težište stavljeno na emocije koje su „zaleđene“ u vremenu pri fotografranju: od veselja, sjete, zamišljenosti, melankolije. Često se kao djeca i mladi ne volimo fotografrati i prisustvovati zajedničkim obiteljskim okupljanjima, a jednoga dana kao zreli ljudi dođemo u fazu kada nam je žao da nemamo u fotografskoj memoriji više sačuvanih obiteljskih trenutaka. Zanimljivo je kako slikar pristupa izvornim fotografjama; ne ponavlja motiv u hiperrealističkoj matrici, već skicozno, gotovo ilustrativno hvata sukus energije i emocije s fotografja, čime postiže snažan efekt na promatrača. Sve navedene razine percepcije ove teme kod troje umjetnika kategorije su memorije koje kroz život postupno oblikuju individualnu psiho-emotivnu matricu pojedinca i njegov odnos prema okolini i društvu u cjelini, stoga se u ovim radovima ne možemo referirati samo na važnost kulturno-povijesne baštine. Jednako tako, u radovima Izabele Hren, Martine Gracin i Roberta Samardžića nema tragova bilo kakvih ideoloških teorija i aspekata, od čega smo već svi u potpunosti zasićeni na ovim prostorima. Oni progovaraju o aspektima memorije koja ih je odredila kroz godine čisto i precizno, lišeni bilo kakvog umetnutog podteksta loše ugođenih metafora, čime smo dobili autentičan umjetnički izričaj. Iva Körbler
ПРОСТОРИ МЕМОРИЈЕ...Тема културно-историјске и породичне меморије трајно је актуална у савременој уметности, и уметници јој приступају унутар врло широког дијапазона мотивско-проблемских могућности. Од меморије властита места рођења и порекла, наглашавања важности баштине, преко интимистичких мотива властите породице и корена, до колективне историјске меморије која се понекад више рефлектује на политичко-идеолошко-историјски аспект неког топоса, а понекад се исказује у уметничким делима кроз врло лично емотивно-психолошко искуство. Стога и радови троје уметника, Изабеле Хрен, Роберта Самарџића и Мартине Грацин, могу на први поглед деловати врло различито, без јасно назначених веза према којем бисмо их проблемско-тематском кључу повезали, но они се изнимно аутентично и јасно баве управо споменутом темом простора меморије. Заправо, сво троје уметника идеално развија ову тему унутар властитог препознатљивог стилско-ликовног израза, степеновањем разина тема: Изабела Хрен дотиче општу, колективну, козмополитску меморију човечанства, која прелази границе простора и времена, Мартина Грацин бави се историјско-културном меморијом европских градова, урбаних топоса и музеја те њиховим значајем, док Роберт Самарџић тематизује меморију кроз интимни, породични аспект предака. Тако се Изабела Хрен у циклусима цртежа оловком и оловком у боји кроз органичко-апстрактне структуре, и морфологију фасетних, кристаличних апстрактних облика, на традицији лирске апстракције, дотиче универзалних тема порекла живота и меморије на неке друге, старије, развијеније људске цивилизације које су очито биле много мудрије од нас. Облици с њезиних цртежа као да су симболи и метафоре функционисања и пулсирања целог Свемира, али нас једнако тако подсећају на савремену науку попут астрофизике, квантне физике и астробиологије. На врло суптилан начин, уметница представља поруку како можда и нисмо сами у Свемиру, и како људска врста није довршила властити еволутивни процес спознаје, што је евидентно из свакодневних геополитичких збивања. Но, она се окреће оним вишим сферама хуманитета, и идеји опште, козмополитске љубави међу људима, животу у равнотежи на свим разинама као идеалу према којему бисмо требали тежити. За разлику од Изабеле Хрен, Мартина Грацин трага за карактеристичним културолошко-историјским топосима меморије, где постоји аутентична и непоновљива конфигурација и просторни план обликâ, односно, грађевина и уметничких дела. Тако хрватски, француски и енглески тргови, улице, градови, рушевине градова и гробља сведоче о томе колико су важни не само за ту средину и баштину, већ и за обликовање сензибилитета. Мартина Грацин у серијама црно-белих линореза ствара ретроромантичарску угодност, који нас подсећа на атмосферу 19. века и тадашњу љубав према откривању старина, рушевина, историја, али и период систематског успостављања науке о заштити споменика. Празни простори лишени људи довољно су набијени емоцијама о свесности значаја аутентичних места у којима су се сретно спојиле уметност и историја, архитектура и функција. У сликама Роберта Самарџића коначно долази у фокус човек и индивидуално породично стабло, мотиви са старих породичних фотографија. На идеји повезивања сликарског и цртачког сензибилитета уметника, нижу се призори породичних дружења, у којима нити једна генерација није запостављена; од деце, родитеља, рођака… па и мотива болести / лежања у кревету. На сликама је тежиште стављено на емоције које су „залеђене“ у времену при фотографисању: од весеља, замишљености, меланколије. Често се као деца и млади не волимо фотографисати и присуствовати заједничким породичним окупљањима, а једнога дана као зрели људи дођемо у фазу када нам је жао да немамо у фотографској меморији више сачуваних породичних тренутака. Занимљиво је како сликар приступа изворним фотографијама; не понавља мотив у хиперреалистичкој матрици, већ скицозно, готово илустративно хвата сукус енергије и емоције с фотографија, чиме постиже снажан ефект на посматрача. Све наведене разине перцепције ове теме код троје уметника категорије су меморије које кроз живот постепено обликују индивидуалну психо-емотивну матрицу појединца и његов однос према околини и друштву у целини, стога се у овим радовима не можемо реферисати само на важност културно-историјске баштине. Једнако тако, у радовима Изабеле Хрен, Мартине Грацин и Роберта Самарџића нема трагова било каквих идеолошких теорија и аспеката, од чега смо већ сви у потпуности засићени на овим просторима. Они проговарају о аспектима меморије која их је одредила кроз године чисто и прецизно, лишени било каквог уметнутог подтекста лоше угођених метафора, чиме смо добили аутентичан уметнички израз. Ива Кoблер
AZ EMLÉKEK HElLYEI ...A kortárs művészetben maradandóan időszerű a kultúrális-történelmi valamint a családi emlékezés témája, és a művészek, a motívumok és a problematika lehetőségeinek széles tárházán belül mozogva állnak hozzá. A saját szülőföld emlékeitől kezdődően, a családi örökség fontosságának kihangsúlyozásával, tovább a saját család és a gyökerek intimista motívumain keresztül, egészen a kollektív történelmi emlékezetig, mely olykor inkább valamelyik toposz politikai-ideológiai-történelmi aspektusára utal, olykor pedig műalkotásokban jut kifejezésre, rendkívül személyes érzelmi-pszichológiai tapasztalat által. Ennél fogva három művész, Isabelle Hren, Robert Samardžić és Martina Gracin alkotásai, első pillantásra ugyan igencsak különbözőnek tűnhet, világosan meghatározott kapcsolatok nélkül mely által azokat valamilyen problematikai-tematikai kulcs szerint összeköthetnénk, ám azok mégis rendkívül autentikus és világos módon foglalkoznak a fent említett témával, az emlékek helyszíneivel. Valójában mindhárom művész ideálisan bontakoztatja ki ezt a témát, saját, felismerhető stílusuk és művészi kifejezésmódjuk keretein belül, a témák változatosságának fokozásával: Isabelle Hren az emberiség általános, kollektív, kozmopolita emlékezetét érinti, mely átlépi a tér és az idő határait, Martina Gracin az európai városok történelmi-kultúrális emlékezetével, az urbánus toposzokkal és a múzeumokkal foglalkozik és azok jelentőségével, míg Robert Samardžić az emlékezetet, a felmenők intim, családi aspektusán keresztül tematizálja. Isabelle Hren, ceruzával és színes ceruzával készült rajzok ciklusaiban, organikus-absztrakt struktúrák, és csiszolt, kristályos absztrakt formák morfológiája által, a lírai absztrakció hagyományain, az élet eredetének univerzális témáit érinti, illetve valamely más, régebbi, fejlettebb emberi civilizációk emlékeit, melyek nyílvánvalóan sokkal bölcsebbek voltak sajátunkénál. A rajzain található formák olyanok, akár az egész Világ működésének és pulzálásának szimbólumai és metafórái, azonban emlékeztetnek is bennünket a korszerű tudományokra, mint amilyen az asztrofzika, a kvantum fzika és az asztrobiológia. A művésznő, rendkívül kifnomult módon prezentálja azon üzenetét, mi szerint a Világban talán nem vagyunk egyedül, és mely szerint az emberi faj még nem fejezte be saját tudatosulásának evolúciós folyamatát, amely a mindennapi geopolitikai történésekből nyilvánvalónak vélhető. Ő azonban, az emberiség magasabb szférái felé, és az emberek közötti általános, kozmopolita szeretet elképzelése felé fordul, a minden szinten egyensúlyban álló élet felé, mint ideál, amely felé mindannyiunknak tartania kellene. Isabelle Hrentől eltérően, Martina Gracin az emlékezet jellegzetes kultúrális-történelmi toposzai után kutat, ahol létezik a formák, illetve az épületek és a művészi alkotások autentikus és megismételhetetlen összeállítása és térbeli elhelyezkedése. Ily módon a horvát, francia, és angol terek, utcák, városok, városok és temetők romjai arról tanúskodnak, mennyire is jelentősek, nem csupán a környezet és az örökség számára, hanem a művész érzékenységének kialakítása miatt is. Martina Gracin, fekete-fehér linómetszetek sorozatában, retro-romantikus hangulatot teremt, mely a 19. századra emlékeztet bennünket, és a régiségek, a romok, a történelem feltárása iránti akkori szenvedélyre, illetve az emlékművek védelme tudományának szisztematikusabb kialakításának időszakára. Az emberektől mentes üres terek igencsak megvannak töltve, az autentikus helyek jelentőségének tudatosságával kapcsolatos érzelmekkel, amelyekben boldogságban találkozik a művészet és a történelem, az építészet és a funkció. Robert Samardžić képeiben végül az ember és a személyes családfa kerül fókuszpontba, valamint a régi családi képeken fellelhető motívumok. Azon az ötleten túl, hogy a művész összekösse festői és rajzolói érzékét, családi összejöveteleket jelenít meg, amelyekben egy generáció sincs elhanyagolva, a gyermekektől, szülőktől, a rokonokon át, és a betegség motívumai is fellelhetőek / ágybanfekvő beteg. A képeken az érzelmek kerülnek kihangsúlyozásra, amelyek a fényképezés során „megfagytak“ az időben: ünneplés, búskomor állapot, ábrándozás, melankólia. Sokszor megesik, hogy gyermekkorunkban és fatal korunkban nem szeretünk fényképezkedni, vagy részt venni a közös családi összejöveteleken, de egy nap, érett felnőtt emberként sajnáljuk, hogy a képmemóriánkban nincs több pillanatunk rögzítve. Érdekes, hogyan viszonyul a forrásbeli fényképekhez a festő; nem ismételi a motívumot a hiperrealisztikus mátrixban, hanem az energia és az érzelmek lényegét, vázlatosan, ezáltal erőteljes hatást gyakorolva a megfgyelőre. Ezen téma szemléleteinek minden említett szintje, e három művésznél az emlékezeten alapul, amely az élet során fokozatosan formálja az egyén pszichológiai-érzelmi mátrixát és saját viszonyulását a környezete és a társadalom felé, így ezekben a munkákban nem hivatkozhatunk kizárólag a kulturális- történelmi örökségre. Szintén, Izabella Hren, Martina Gracin és Robert Samardžić munkáiban nincs nyoma ideológiai elméleteknek és szemléleteknek, amelyekből már teljesen eltelítődtünk ezeken a területeken. Ők az emlékezés aspektusairól nyilatkoznak, amelyek az évek során tisztán és precízen határozták meg őket, a rosszul hangolt metaforák beágyazott szubtextusától megfosztva, amelynek köszönhetően autentikus művészeti kifejezést kaptunk. Iva Körbler
